Monthly Archives:

hi archyive

Kako imati blagoslov od proučavanja Biblije?

Biblija nas vodi k Bogu i poučava nas Njegovoj volji. Pa ipak tako malo ljudi poznaje prednosti čitanja ove svete knjige. Ovo se odnosi i na mnoge hrišćane za koje Biblija ima neznatnu važnost. Obično takvi ovo ne priznaju, jer bi to bilo svetogrđe. Kad bi takvi bili iskreni priznali bi da su od Biblije osjetili vrlo malo blagoslova jer je zapravo ne proučavaju redovno.

Jedan mladić je izjavio kako ga je njegova pokojna majka prisiljavala da čita Bibliju. “Časno sam to pokušavao, ali mi nije išlo. Sad tu knjigu držim u najdonjoj fijoci svog pisaćeg stola.”

Neki se strogo pridržavaju običaja da dnevno pročitaju jedno poglavlje ili više njih. Ali ako ih pitate kakve blagoslove imaju od takvog čitanja biće neodređeni i neiskreni. Jedna žena je kazala: “Biblija je čudesna knjiga. Ne bih mogla zamisliti početak dana bez proučavanja jednog poglavlja.” Neko ju je pitao: “Kažite mi, molim Vas, šta ste dobili iz jutrošnjeg poglavlja?” “Koju pouku, kakvu poruku od Boga?” – pitala je ona. Nije mogla da se sjeti ničega iz svog jutarnjeg proučavanja, a onda je priznala da joj se to događa svakog dana. Osijećala je da stiče zasluge zato što čita po poglavlje na dan. Dobro je da tako radi – bila je uverena – bez obzira ima li ikakve koristi od toga.

Postoje mnogi razlozi zbog kojih neko može da čita Bibliju. Biblija bi trebalo da bude praktičan vodič kroz život. Pred Vama je nekoliko dragocijenih savijeta kako da to postignete.

Savjeti za čitanje Biblije

1. Izaberite najprije jednu od biblijskih knjiga i čitajte je u malim cjelinama sve dok ne dođete do kraja. Nakon toga počnite da čitate neku drugu knjigu, i proučavajte je sve dok i nju ne završite. Proučavajući Bibliju na ovakav način, postepeno ćete dopreti do svih važnijih poruka Božje Reči. Smatramo da je najbolje da započnete sa Jevanđeljima i nastavite s Novim zavjetom i Psalmima.

2. Proučavajte Bibliju sve dok tokom čitanja ne dođete do biblijskog stiha za koji možete zaključiti kako predstavlja Božju poruku Vama lično za taj dan. Nemojte se ustručavati da podvlačite svoju Bibliju. Obeležite svaki stih koji Vam je važan i dopustite da utiče na svako područje Vašeg života. Sveti Duh će objaviti Božju istinu Vašem umu i srcu. Neka Vas odabrani stih prati tokom cjelog dana. Neka Vam bude saputnik. U trenucima iskušenja on će vas hrabriti i nadahnjivati.

3. Papirićem ili sličicom označite mjesto u svojoj Bibliji na kom ste stali sa čitanjem, kako biste sjutradan mogli nesmetano da nastavite. Preporučljivo je da se na nekom biblijskom stihu zadržite i nekoliko dana, ili čak celu sedmicu sve dok ne otkrijete njegovo pravo značenje za Vaš život. Primijetićete kako u većini slučajeva treba da proučite desetak ili petnaestak stihova pre no što dođete do takvog koji će Vam doneti posebnu Božju poruku za taj dan. Nekad će za takvo otkriće biti potrebno da pročitate samo pet-šest redova, a u nekim slučajevima i samo jedan.

4. Lično proučavanje Biblije uvijek započnite kratkom molitvom Bogu. Molite da Njegov Sveti Duh otkrije istinu Njegove Reči Vašem srcu. Dok otvarate Bibliju u nameri da nastavite da čitate tamo gde ste prethodnog dana stali, upitajte se: “Koja je Božja poruka meni danas?” Isključite pomisao da bi objava koju dobijete trebalo da bude primenjena na neke druge ljude iz Vašeg doma, komšiluka, ili s radnog mesta. Ono što spoznate prihvatite kao Božju objavu za Vas! Snaga da se usredsredite i mudrost da primenite Božju objavu u sopstvenom životu doći će postepeno.

Budete li očuvali naviku svakodnevnog proučavanja Biblije, otkriće Vam se poruke koje će predstavljati pravi odgovor na Vaše najdublje životne potrebe. Ta otkrića omogućiće Vam da se uspešno suočavate sa svakodnevnim iskušenjima, uspravljene glave i hrabrog srca. Zasigurno ćete ponekad biti iznenađeni onim što će Vam Bog ujutro reći. Bog će Vam progovarati i mimo svoje Riječi direktno preko savesti i ukazati Vam na zablude i greške za koje ste dugo bili slepi.

5. Kad dopustite Božjoj poruci da ispita Vaše srce, iz Vas će izvirati molitva zahvalnosti Bogu za duhovno osveženje, ili molitva kajanja i ispovedanja za grehe i padove. Učinite svaki svoj dan danom novih početaka i novog posvećenja službi Bogu. Nakon šte ste tražili i dobili Božje oproštenje za prošle grehe, odlučno okrenite leđa svojim starim greškama i suočite se s prednostima novog života koji se Božjom milošću otvara pred Vama.

6. Osigurajte sebi vrijeme za proučavanje Biblije u kome Vas niko neće ometati. Uskoro će donjeti rod. Mnoge biblijske misli s kojima započinjete dan ostaće Vam u sećanju i postati izvor snage i pokazatelj puta baš onda kad će Vam to najviše biti potrebno.

A. Preteče adventista sedmoga dana

Prvi “adventisti”, to jest vernici koji su žarko verovali u drugi Hristov dolazak, bili su sami apostoli. Pavle je s velikom čežnjom očekivao Isusov povratak (1. Solunjanima 4,16). Petar je objašnjavao prividno odlaganje obećanog dolaska i upućivao na pripremu za taj događaj (2. Petrova 3,1-18).

Srednji vek je obeležila Avgustinova eshatologija. Ovaj biskup iz Hipoa, koji se smatra “najuticajnijim misliocem zapadne intelektualne tradicije”

1 Strukturisao je istoriju u odnosu na Hristova “tri adventa” – stvaranje, utelovljenje i sudnji dan – pozivao je da se hrišćani ne bave samo početnim i prošlim događajima već i krajem istorije. Uostalom, svu svoju teologiju Avgustin je zasnovao na dva grada i prema toj teologiji pravi građani Božjeg Grada žive očekujući konačni advent. Takođe je podsećao one koji su želeli da odrede kada će se Hristos vratiti da je u Djelima 1,6.7 Hristos čak i apostolima odbio da otkrije kada će to biti: “Zbog toga je uzaludno kad pokušavamo da računamo i ograničimo broj godina koje preostaju ovom svetu, pošto iz usta Istine čujemo da nije naše da to znamo”.

2 Preteče Reformacije kao Hus, Jeronim, Viklif i Valdenžani očekivali su da će Gospod doći u slavi svoga Oca.

3 Luter i Kalvin, dva prva protestantska reformatora, stalno su naglašavali da vrhunac istorije sveta nije samo stvaran već je i jako blizu. Zato Luter izjavljuje: “Držim da poslednji dan nije daleko.” i moli: “Pomozi nam, dragi Gospode, i ubrzaj dan svog drugog dolaska da bismo se izbavili od ovog zlog sveta?”

4 Kalvin kaže da treba da “čeznemo za Gospodnjim dolaskom?” Svestan da mnogi nemaju tu želju, on savetuje: “Teško zato našoj ludosti, koja tako vlada nama da nikad ozbiljno ne razmišljamo o Hristovom dolasku, kojem bismo trebali da posvetimo svu našu pažnju.” S obzirom na značenje ovog događaja, “Sotona hvata crkvu direktno za vrat kad razara veru u Hristov dolazak”.

5 Kalvin nije prognozirao vreme adventa kao Luter, niti je upao u iskušenje, tako uobičajeno u tom veku, da se bavi izračunavanjem apokaliptičkih vremenskih razdoblja. Problem neposrednog adventa rešio je ovim rečima: “Rešenje je lako jer je blizu u odnosu na Boga, za koga je ‘jedan dan kao hiljadu godina’ (2 Petrova 3,8)”.

U Engleskoj sedamnaestog veka široka rasprostranjenost eshatološke nade javlja se kao glavni zaključak proučavanja puritanske literature. Učenje o Hristovom dolasku bilo je prisutno i na široj osnovi. Brojni komentari, objašnjenja, pamfleti i propovedi klera svih nivoa nadopunjeni su delima različitih laika iz širokih slojeva javnog i privatnog života. Od Džejmsa I do Džejmsa Ašera, od matematičara Džona Napiera i državnika Vilijama Aleksandera, grofa od Stirlinga, do pesnika sedamnaestog veka Džona Donea, Džordža Vitera i Džona Miltona, adventna nada je izražavana sjajno i snažno. Spremnost kojom je crkva kao celina prihvatila nadu u Hristov dolazak jedan je od razloga topline duhovnog života tako karakteristične za puritansku eru.
Škotska je dala upečatljiv popis teologa koji su se posvetili ponovnom isticanju novozavjetne eshatologijske nade. Džejms Duram, Vilijam Guild i Dejvid Dikson bili su univerzitetski profesori u Glazgovu na univerzitetu Aberdin, Glazgovu i Edinburgu; njihovi spisi pokazuju duboko zanimanje za događaje posljednjih dana.

Tako je početkom devetnaestog veka temeljno proučavanje biblijskih proročanstava iz Knjige proroka Danila i Jovanovog Otkrivenja navelo brojne bibličare na zaključak da se približava kraj proročkih razdoblja. Manuel de Lakunca, Jezuita rođen u Čileu, proučavao je Bibliju dvadeset godina pre nego što je napisao La venida del Mesias en gloria y magestad (Mesijin dolazak u slavi i veličanstvu). Lakuncino delo preveo je londonski propovednik Edvard Irving, i predstavio ga na biblijskoj konferencije u Alburiju u Engleskoj 1826., na kojoj su prisustvovali sveštenici i propovednici iz različitih crkava. Uskoro se u brojnim hrišćanskim crkvama iznova počelo propovedati o Hristovom ponovnom dolasku. Džozef Volf, jedan od učesnika na konferenciji 1826. proputovao je zapadnu i središnju Aziju učeći da će Hristos uskoro doći. U Švajcarskoj je Fransoa Gausen, 1837. objavljivao da je kraj sveta blizu.
U Severnoj Americi je početak devetnaestog veka bilo vreme velike verske revnosti. U ovom razdoblju “velikog buđenja” nastali su snažni inostrani misionarski pokreti, kao Američko biblijsko društvo. U državi Njujork 1816. Vilijam Miler otpočeo je s pažljivim proučavanjem Biblije u vezi s proročanstvima i Hristovim dolaskom. Nakon dve godine istraživanja zaključio je da će prema proročanstvu u Danilu 8,14 za oko dvadeset i pet godina Isus ponovo doći. Miler je proveo još pet godina istražujući i ponovo ispitujući razloge za i protiv svog vjerovanja. Tako se osvedočio ne samo u blizinu Hristovog dolaska nego i u obavezu da drugima prenese što je verovao. Od oktobra 1834. do juna 1839. Milerov dnevnik beleži osam stotina predavanja održanih kao odgovor na direktne pozive.
Sve ove izjave vere bile su u suštini utemeljene na Isusovom obećanju: “Opet ću doći.” (Jovan 14,3)

B. Mileritsko veliko razočarenje

Miler je učio da će kraj svijeta doći 1843. godine. U leto te godine bio je razočaran što Hristos nije došao, ali je pozivao vernike da ipak nastave da očekuju skori Gospodnji dolazak. Novi je datum za Hristov drugi dolazak 22. oktobar 1844. izračunao Samjuel S. Snou (1806-1870)7 na osnovu jevrejskog Dana pomirenja u sedmome mesecu desetoga dana karaitskog jevrejskog kalendara.
Mileriti su se 22. listopada 1844. sa svečanom radošću i velikim očekivanjem okupili u domovima i crkvama ponovno očekujući Hristov povratak. Na žalost, njihove su se nade izjalovile. Njihovom razočarenju pridodato je ismevanje. Nakon velikog razočarenja oni koji su očekivali advent, podelili su se u grupe koje su se razlikovale u mišljenju zašto Hristos nije došao. Manja je grupa bila uverena da je imala pravo što se tiče događaja i vremena, ali su smatrali da nisu razumjeli način Hristova dolaska. Počeli su tumačiti Hristov dolazak kao “duhovni” događaj. Nazvani su “spiritualistima” a mnogi od njih postali su šejkeri (Shakers). Neki su postavili nove datume za drugi dolazak, ali su ponovo doživeli razočaranje. Jedna grupa je tvrdila da je računanje bilo ispravno, ali da su očekivali pogrešan događaj; među njima su bili osnivači adventista sedmog dana. Miler je nastavio da očekuje Isusov povratak, premda je priznao da su istorijski i hronološki izvori na kojima je zasnivao računanje mogli biti pogrešni. Umro je 1849.

C. Pioniri adventista sedmog dana

Najistaknutiji među pojedincima koji su proizašli iz mileritskog pokreta i poveli u osnivanju Hršćanske adventističke crkve bili su Džozef Bejts i Džejms i Elen Vajt. No oni, kao i drugi pioniri, nisu se smatrali utemeljivačima novog verskog pokreta. Oni su bili duhovni čuvari istine i popravljači pukotina; ne inovatori već reformatori. Adventistički pioniri nisu izmišljali nova učenja, već su prihvatili hrišćansko biblijsko nasljeđe ističući pritom nekoliko zanemarenih istina kao što su: Hristov ponovni dolazak, Njegovo posredništvo u spasenju i biblijsku subotu. Uz ove istine, propovedanje večnog jevanđelja Boga Stvoritelja, Spasitelja, Gospoda i Sudije prema Jovanovom Otkrivenju 14, 6-12, formiralo je adventistički identitet u smislu ostatka kao proročke manjine onih koji “čuvaju zapovesti Božje i veru Isusovu.” (12).

1. Džozef Bejts (1792-1872.)

Važan član utemeljivačkog trija Džozef Bejts – pomorac, reformator i propovednik – rodio se u Novoj Engleskoj 1792. Bejts je s petnaest godina otišao na more, da bi 1820 postao brodski kapetan. U njegovoj autobiografiji nalazimo opis njegovih pomorskih pustolovina i detalj kako na brodu kojim je zapovedao nije dopuštao upotrebu alkoholnih pića, psovanje i pranje te krpljenje odjeće nedeljom. Osrednje imućan Bejts se 1827. nastanio u Masačusetsu, krstio u Hrišćanskoj crkvi, čiji je član već bila njegova supruga Prudens i mirno živio kao preduzetnik s velikim zanimanjem za građanska prava, uključujući trezvenost, protivljenje ropstvu i obrazovanje. Svidela su mu se Milerova predavanja i sam ih je širio.

Nakon razočaranja milerita Bejts je nastavio da propoveda o drugom Hristovom dolasku, ali imajući na umu da “o tome danu i času niko ne zna?” (Matej 24, 36). Omiljene teme bile su mu Isusovo posredništvo u nebeskoj Svetinji iz Poslanice Jevrejima, biblijska subota i uslovna besmrtnost. Bejts je 1849. otputovao u državu Mičigen, a 1852. trajno se nastanio u Betl Kriku. Od 1855. pa na dalje sedište adventističkog delovanja bilo je u Betl Kriku. Tokom godina oblikovanja Crkve Bejts je pozivan da predsjedava zajedničkim poslovnim sastancima. Predsjedavao je sjednici 1860. na kojoj je prihvaćeno ime Adventisti sedmog dana. Takođe je predsedavao organizovanju Mičigenske konferencije Adventista sedmog dana 1861. Bio je omiljeni govornik na evangelizacijama koje su održavane pod velikim šatorima. Umro je u 80. godini života.

 

2. Džejms Springer Vajt (1821-1881.)

Rođen je u Palmiri, u državi Mejn, 1821. godine. Džejms Vajt je bio učitelj u školi. S petnaest godina krstio se u crkvi Christian Connection (Hrišćanska veza) a 1842. prvi put je čuo Milerovu propoved. Nakon rukopoloženja za propovednika u svojoj crkvi 1843. krenuo je da propovjeda Hristov skori dolazak. Još pre razočarenja Džejms je sreo Elen Harmon. Njihova veza se, međutim, razvila kasnije dok su se zajedno borili protiv fanatizma u redovima razočaranih milerita. Vjenčani su 1846. u Portlandu, u državi Mejn. Džejms se potpuno posvetio propovedničkoj službi. U srpnju 1849. počeo je da izdaje časopis Present Truth (Sadašnja istina), a godinu dana kasnije Adventist Review (Adventistički pregled) koji je i danas službeno glasilo Generalne konferencije adventista sedmog dana u sedmičnom izdanju. Sa Džejmsom na čelu, kao prvim voditeljem izdavačke djelatnosti, 1861. osnovana je izdavačka kuća Review and Herald, a u junu 1874. počeo je s izdavanjem časopisa Signs of the Times (Znaci vremena) u Ouklendu u Kaliforniji. Tri puta je Džejms Vajt izabran za predsednika Generalne konferencije. Neprekidni rad u administraciji, kao i u uredničkom poslu i putovanjima narušio je Džejmsovo zdravlje. Umro je od napada malarije 6. avgusta 1881. Pokopan je u grobu porodice Vajt na groblju Ouk Hil u Betl Kriku.

3. Ellen Gould (Harmon) White (1827-1915.)

Punih trideset i pet godina Elen i Džejms Vajt zajedno su gradili svoju porodicu i Crkvu. Adventisti sedmog dana prepoznaju Elen Vajt kao Gospodnjeg vesnika, primaoca jedinstvenog i plodnog dara proroštva.

Harmonovi su temeljito pristupali religiji. Elenin otac Robert je bio đakon u mjesnoj metodističkoj crkvi. Milerovim predavanjima su prisustvovali 1840. i prihvatili vjerovanje da će Isus uskoro doći. Elen je 1842. krštena uronjavanjem u Metodističkoj crkvi. U decembru 1844. godine, u vreme kad su se mnogi razočarani mileriti kolebali u svojoj vjeri, Elen se našla u domu svoje prijateljice s još četiri djevojke na molitvenom sastanku. Za vreme molitve sedamnaestogodišnja Elen doživela je svoje prvo viđenje u kojem joj je bilo prikazano putovanje vernih prema nebu: koračali su uskim putem prema nebeskom gradu očiju uprtih u Isusa. Elen je takođe videla drugi Hristov dolazak i slavu Novog Jerusalima.8

Kad je Elen ispričala drugim vernicima što je videla, svi su se ohrabrili. Hrabrili su je da govori i piše o onome što je videla u tom prvom viđenju, kao i u onima koja su sledila. Gospođa Vajt se nikada nije nazivala proročicom već jednostavno “Božjom sluškinjom”, što je zapravo cilj učeništva u duhovnom iskustvu svakog vernika. Bibliju je uvek držala konačnim i isključivim autoritetom po kojem treba prosuđivati njenu službu i svako drugo duhovno iskustvo. Rekla je da su njeni spisi , “manje svijetlo koje upućuje ljude i žene ka većem svijetlu, budući da malo pažnje posvećuju Bibliji.”9 – Sveto pismo. Njena viđenja nisu bila neki ezoterični zanosi, već fenomeni opisani u Bibliji preko kojih Bog objavljuje aktuelne istine u nekom vremenu. Poučeni Isusovim uputstvom kako se pravi proroci razlikuju od lažnih, “po njihovim rodovima” (Mt 7,15-20), slobodni smo da smatramo njenih 40 knjiga (skoro 100 knjiga kao kompilacijska dela) i oko 5000 članaka, majčinstvo nad četvoro dece a takođe i neumorno propovedanje, poučavanje i ohrabrivanje nezaobilaznim rodovima koji svedoče u prilog njenom izuzetnom poslanju. Danas se smatra najprevođenijom spisateljicom u istoriji literature.
S oklijevanjem je počela ići od mesta do mesta iznoseći svoje svedočanstvo. Na jednom od ovih putovanja susrela je mladog adventističkog propovednika Džejmsa Vajta. Vjenčali su se 1846. a četvoro dece im je pružilo radosti i izazove roditeljstva. Henri je bio prvenac i umro je u sedamnaestoj godini od upale pluća. Džejms i Vilijam su odrasli i bili velika pomoć svojim roditeljima. Džon je umro nakon samo nekoliko mjeseci. Pisma koja je pisala svojim sinovima opisuju najveću brigu i žalost majke koja je bila prinuđena da ostavlja svoje dečake njegovateljicama dok je putovala s mužem. Međutim, njeni dnevnici i pisma pokazuju je kao majku i domaćicu koja ima vrt, šije odeću i posećuje svoje susede. Dom Vajtovih bio je sklonište za putujuće propovednike, za mlade željne obrazovanja i za osobe u nevolji. Nakon suprugove smrti posetila je Evropu i Australiju. Umrla je 1915. godine u 89. godini života, pet mjeseci nakon što je pala i slomila kuk.

D. Počeci obrazovnog i misonskog delovanja

Na osnovu devet članova statuta 1863. osnovana je Generalna konferencija adventista sedmog dana kao najviše upravno tijelo Crkve. Zasedanjem je predsedavao J. M. Oldrih a prvi predsjednik je bio Džon Bajington, sekretar Juraja Smit i blagajnik E.S.Voker.

Prva adventistička vaspitna ustanova bila je zdravstvenog tipa i otvorena je 1866. u Betl Kriku. U Zapadnom zdravstvenom reformnom institutu (Western Health Reform Institute) pacijenti su mogli da upoznaju načela zdravog načina života dok su se oporavljali od bolesti. Prve godine su bile obeležene finansijskim teškoćama budući da ljekari nisu bili diplomci dobro poznatih medicinskih škola. Kad je Džon Harvi Kelog završio studije medicine na Bellevue Hospital Medical College-u u Nju Jorku i 1875. pridružio se osoblju, i situacija se promijenila. Godine 1877. dograđeno je prvih nekoliko zgrada. Na prelazu veka Sanatorijum Betl Krik brojio je više od devet stotina zaposlenih. Godine 1874. osnovan je Betl Krik Koledž.
Ubrzo dolazi i do misionskih delatnosti. Mihael Belina Čehovski (1818-1879), katolički sveštenik iz Poljske, prvi je donio adventizam u Evropu 1864. ali on nije bio poslat od Crkve koja se još nije ni pravilno organizovala a kamoli imala razrađenu misionsku strategiju. Džon Nevins Endrjus (1829.-1883.) bio je prvi misionar kojeg su adventisti sedmog dana službeno poslali u inostranstvo. Na putu u Švajcarsku Endrjus se 1874. sa svoje dvoje djece, koja su ostala bez majke, iskrcao u Liverpulu. Tu je posjetio adventističke vernike i održao javnu evangelizaciju. Međutim, njegova najveća strast bila je pisanje, pošto je, prema vlastitom priznaju, bio naučnik sa slabom fizičkom konstitucijom. Godine 1876. u Bazelu je osnovana izdavačka kuća. Endrjus je plodonosno pisao duhovne tekstove na engleskom kao i na njemačkom i francuskom jeziku.
Grupa misionara, predvođena S. N. Haskelom, otplovila je 1885. godine u Australiju. Prvi adventistički traktati stigli su u Brazil 1879. godine. Godine 1888. Abram La Ru deluje u Hong Kongu. Jedan rudar iz Nevade ponio je sa sobom adventističke publikacije u Južnu Afriku, gdje je otišao u potrazi za dijamantima. Ubrzo mu se pridružio drugi Južnoafrikanac, Piter Vesels.
Krajem devedesetih godina misionarski brod je, financiran darovima adventističkih crkva u Americi, stigao na otok Pitkern u Pacifičkom okeanu gde je donio literaturu koju je poslao Džejms Vajt. Džon Tej, po zanimanju tesar, proveo je 1886. pet sedmica na ostrvu Pitkernu i uverio stanovnike da prihvate biblijsko učenje o suboti.

Dva kolportera su 1893. počela prodavati knjige u Madrasu u Indiji. Džordžija Burus, prva misionarka koju je Crkva službeno poslala u Indiju, stigla je 1895. u Kalkutu, a sledeće godine je osnovala školu za devojke. Godine 1894. premijer kolonije Kapa, Sesil Rods, dodijelio je Crkvi 4800 hektara zemlje blizu Bulavajoa u Zimbabveu. Tako je osnovana misija Solusi, danas Solusi Koledž. Pre kraja veka osnovan je Avondejl Koledž u Australiji, River Plejt Koledž u Argentini i Seminar Fridensau u Njemačkoj.

E. Reorganizacija Crkve

1900. godine bilo je gotovo 80 000 krštenih adventističkih vernika u svetu i oko 1500 propovednika i radnika u mesnim crkvama i ustanovama. Potreba za administrativnom reorganizacijom bila je očigledna. U to vreme je uprava Crkve bila u Betl Kriku, u državi Mičigen, zajedno s izdavačkom kućom, koledžom i sanatorijumom. Iako se smatralo da će proširivanje organizacije prouzrokovati odvajanja i rasulo, Elen Vajt se zauzimala za decentralizaciju crkvene uprave. Najveći pomak prema konačnoj organizacionoj strukturi Crkve postignut je na zasedanjima Generalne konferencije 1901. i 1903.
Usledilo je šest značajnih promena nakon zasedanja 1901: (1) organizovane su unije oblasti, (oblasti su već postojale); (2) institucijama upravljaju lokalne crkvene vlasti; (3) pri Generalnoj konferenciji se osnivaju odeljenja, kao što su misionsko odeljenje, subotnja škola, obrazovanje i školstvo, izdavačko djelo itd.; (4) menja se sastav upravnih odbora u koje se biraju predstavnici iz različitih područja; (5) lokalno polje organizuje svoje delovanje; (6) Glavni odbor Generalne konferencije sastavljen je od predstavnika iz celog sveta. Artur G. Danijels postao je prvi predsednik reorganizovanog odbora. Godine 1902. Daniels je nadzirao premeštanje glavne uprave Crkve iz Betl Krika u Vašington,DC
Iz brojnih istorijskih dokumenata o reorganizaciji citiramo samo jedan pasus Ellen White o ovom predmetu objavljen 1904:
“Svaki vernik crkve ima pravo na jedan glas u izboru crkvenih službenika. (Mjesna) crkva bira službenike oblasti. Zastupnici koje su izabrale oblasti biraju službenike unija oblasti, a zastupnici koje su izabrale unije oblasti biraju službenike Generalne konferencije. Ovakvim uređenjem svaka oblast, svaka ustanova, svaka crkva i svaki pojedinac, bilo direktno ili preko predstavnika, ima glas u izboru delatnika koji nose glavne odgovornosti u Generalnoj konferenciji.”10

F. Adventisti sedmog dana u dvadesetom veku

Ratovi su prouzrokovali poremećaje u svetu pa i u Crkvi. Prvi svetski rat je bio posebno težak za evropske adventiste i misije u Africi kao i Južnoj Americi. I tek što se činilo da se Crkva potpuno oporavila od rata, u Evropi su se ponovno počeli čuti ratni pokliči. Drugi svjetski rat doveo je do prisilnog zatvaranja mnogih misija i zahtevao je velika sredstva za pružanje pomoći Crkvi u Evropi. Uprkos svemu tome Hrišćanska adventistička crkva je rasla po celome svetu.

Od oko pet hiljada odraslih krštenih vernika 1870. Crkva je narasla na jedanaest miliona u 2000. ne računajući decu i prijatelje u crkvama. Od 230 zemalja na popisu Ujedinjenih nacija adventisti imaju ustanovljenu crkvenu djelatnost u 205 zemalja. Crkva je organizovana u 12 svjetskih ogranaka (divizija) Generalne konferencije, 90. unija, 483 oblasti.
Misionski program Adventističke crkve, koji je počeo slanjem J. N. Endrjusa u Švajcarsku, danas teče u mnogo pravaca. Više misionari ne dolaze samo iz Sjeverne Amerike. Filipinci vode crkvene institucije i njeguju bolesne u Africi; Argentinci vode misionarsko-zdravstveni rad u Nepalu; profesori iz gotovo dvadeset zemalja predaju na Teološkom fakultetu pri Univerzitetu Endrjus. Crkva se služi mnogim i različitim metodama u objavljivanju čitavog evanđelja. To može biti tako privatno kao posjeta komšiji ili tako javno kao evangelizacija kojoj prisustvuju hiljade. Spomenimo samo glavna područja delovanja:

1. Izdavačko delo

Štampa je bila i ostala od vitalne važnosti za širenje adventizma u svijetu. Već ranije su spomenute prve publikacije u Americi, a prva prekomorska publikacija bio je francuski časopis Les Signes des Temps (Znaci vremena), koji je u Bazelu počeo izlaziti 1876. U mnogim zemljama su knjige i časopisi donijeli prvi glas o adventizmu. Na primer, 1879. vest je došla do nemačkih useljenika u Santa Katarini u Brazilu preko primeraka časopisa Die Stimme der Wahrheit (Glas istine), poslanog poštom iz Batl Krika. Kolporteri su po svijetu raznosili knjige i časopise, na primer: La Rue u Hong Kongu (1888.), Arnold u Antigui (1889. ili 1890.), Lenker i Stroup u Madrasu u Indiji (1893.), Dejvis i Bišop u Čileu (1894.), Kaldvel na Filipinima (1905.).
U Srbiji i Crnoj Gori se izdaje nekoliko časopisa i oko tridesetak knjiga godišnje. Glasnik – službeno glasilo Crkve; Znaci vremena – časopis za hrišćansku renesansu; Život i zdravlje – časopis sa zdravstvenom tematikom i Teofil – stručni teološki časopis u izdanju Adventističkog teološkog fakulteta u Beogradu.

2. Radio i televizija

Adventistički evanđelist H. M. S. Ričards je 1926. godine prvi put nastupio preko radija, pojavljujući se povremeno na lokalnim radio-stanicama u Kaliforniji. 1942. radio Voice of Prophecy (Glas proroštva) prvi put se čuo s jedne obale na drugu. Te iste godine Voice of Prophecy otvorio je Dopisnu biblijsku školu u koju je već prvog meseca bilo upisano nekoliko hiljada slušalaca.
Adventist World Radio, AWR, (Adventistički svjetski radio) osnovan je 1971. i prerastao je u modernu radio mrežu koja emituje program preko nekoliko satelita. Godine 1992., na pedesetu godišnjicu prvog emitovanja radija Voice of Prophecy, 133 biblijske škole na svetu nudile su tečajeve na 66 različitih jezika i dijalekata, a oko 2000 radio stanica emitovalo je programe na 36 jezika.
Godine 1950. Vilijam Fagal na jednoj njujorškoj stanici sa svojom ekipom uživo je išao na televiziju s emisijom Faith for Today (Vera za danas), što je zaista bila prva nacionalna religijska televizijska emisija. Faith for Today je 1963. bio prvi religiozni televizijski program emitovan u boji. Program je 1985. postao Lifestyle Magazine (Magazin načina života), s voditeljem Denom Metjusom. Tokom svih tih godina Faith for Today je svojim gledaocima nudio Dopisnu biblijsku školu, materijal za čitanje i vezu s lokalnim pastorima Crkve.
Spomenimo još dva adventistička televizijska programa koji su ušli u istoriju medijskog delovanja. Džordž Vantemanov It Is Written (Pisano je) kontinuirano se emituje od 1956., a C. D. Bruksov Breath of Life (Dah života), posebno namenjen Afroamerikancima od 1973.

3. Ciljana misija

S reorganizacijom 1901. prioritet je dobila misija za celi svet. Od 1950. Crkva je preduzela odlučne korake prema sistematskom misionskom radu u svim delovima sveta. Posebna pažnja posvećena je nehrišćanskim područjima. Da bi se dosegli nedosegnuti, načinjeni su misionski planovi.
S knjigom Eriha Betmana Bridge to Islam (Most prema islamu), objavljenom 1950. godine, počelo je proučavanje kako se približiti muslimanima.
Godine 1955. osnovana je organizacija Hebrew Scripture Association (Udruženje za hebrejsku Bibliju). Njen cilj bio je prikazati evanđelje na načine koji bi bili privlačni za Jevreje. Četiri godine kasnije (1959.) u Njujorku je otvoren centar za Jevreje. Za jevrejske čitaoce redovno izlazi časopis Shabbat Shalom.
Centar za religijske studije Dalekoistočne divizije počeo je početkom devedesetih da deluje u Adventist International Institute for Advanced Studies (Adventistički međunarodni institut za napredne studije) na Filipinima.
Institut za proučavanje načina za propovedanje evanđelja indusima osnovan je 1992. godine u Indiji. Slična organizacija, posvećena studiranju budizma i evangeliziranju budista počela je 1992. godine da djeluje u Tajlandu.
Odjeljenje za svetsku misiju postalo je 1966. šesto odeljenje Teološkog seminara pri Univerzitetu Andrews u Berajen Springsu, u državi Mičigen. Cilj mu je ne samo da studentima seminara ponudi predavanja iz misionskog rada već i da sprovodi intenzivno obrazovanje misionara koji se spremaju da odu u dodeljena im mesta. Ovaj drugi zadatak kasnije je preuzeo Institute of World Mission (Institut za svjetsku misiju) koji Generalna konferencija vodi na Univerzitetu Endrjus.

U skladu s ciljanom misijom pripremaju se organizovani petogodišnji programi za evangelizaciju i rast Crkve. Program “Hiljadu dana žetve” rezultirao je s 1 171 390 krštenja, kako je izvešteno na zasedanju Generalne konferencije 1985. Program “Žetva 90″ imao je za cilj da udvostruči broj pristupnika Crkvi u odnosu na prethodno razdoblje. Na kraju petogodišnjeg razdoblja izvešteno je o 2 490 105 krštenih. U područjima sveta u kojima se vodi statistika, broj vernika koji su se uključili u misionske delatnosti povećao se za 76,4 posto. Nakon toga slijedi program “Globalna misija” koji postiže slične rezultate. Prema izveštaju “Globalne misije” svakog dana osnivaju se 4,5 nove adventističke zajednice.

4. Obrazovni sistem

Betl Krik Koledž, osnovan 1874., bio je prva adventistička škola trećeg stepena. Njen naslednik Emanuel Missionary College razvio se u Berajen Springsu, u državi Mičigen, od 1901. kao obrazovna škola za misionare.
Najpoznatije adventističke vaspitno-obrazovne institucije trećeg stepena u Severnoj Americi jesu Univerzitet Endrjus (Andrews University, Berrien Springs, Michigan), s naglaskom na akademskom obrazovanju i teologiji i Univerzitet Loma Linda (Loma Linda University u Loma Lindi, u Kaliforniji), s naglaskom na medicinskim naukama.

U 2000. na svetu je delovalo 90 obrazovnih ustanova trećeg stupnja, 1014 srednjih škola i 4450 osnovnih škola. Ukupno je bilo upisano 996,249 učenika i studenata u adventističkom školstvu.

U bivšoj Jugoslaviji prva adventistička teološka škola je osnovana 1931. na Pantovčaku u Zagrebu. Nakon rata se seli u Beograd a od 1974 je u Maruševcu kod Varaždina. Nakon početka rata u SFRJ, zbog otcepljenja bivših republika federalne države odlučeno je da se u Beogradu otvori novi Teološki fakultet koji je prvu generaciju studenata primio 1992. godine. Aktreditovan je od američkih akreditacionih obrazovnih tijela. Od 2002. godine počela je sa radom i Gimnazija koja je prvu generaciju primila u prostorijama Teološkog fakulteta u Beogradu, da bi se nakon renoviranja svoje zgrade preselila u Temerinsku ulicu u Novom Sadu. Tokom prve dvije godine radila je pod pokroviteljstvom američke vaspitno obrazovne institucije Home Study International, da bi od 2005. godine dobila verifikaciju od strane pokrajinskih vlasti u Vojvodini.

5. Zdravstveno delo

Adventisti posvećuju veliku pažnju zdravlju. Teološka podloga ovog naglaska jeste istinsko verovanje u Boga Stvoritelja i shvatanje da je čovekovo zdravlje usko povezano s duhovnošću (1 Korinćanima 6,19). Zbog toga su održavanje zdravlja kao i zdravstveno obrazovanje i prevencija dio adventističke religioznosti. Adventisti nude zdravstvenu negu i službu Crkvi i društvu. Zdravstveno delovanje jača i aktuelizuje misiju Crkve.
Ponekad je ambulantama i bolnicama najlakše misionski ući u nehrišćanske zemlje. Na primjer, u induskom Nepalu, u zemlji u kojoj nije bila dopuštena nikakva vrsta evanđeoskog rada, od 1957. godine radila je uz puno odobrenje vlasti adventistička bolnica Scheer Memorial Hospital. Pošto su smanjena ograničenja za crkvene delatnosti, u Nepalu danas postoje adventističke zajednice.
U adventističkom medicinskom sistemu vrlo važno mesto zauzima i preventivna medicina i zdravstveno obrazovanje. Univerzitet Loma Linda pruža mogućnost diplomiranja na magistarskom i doktorskom nivou iz područja javnog zdravlja. Specijalisti u zdravstvu kao i pastori poučavanju kako sačuvati i poboljšati zdravlje. Adventistički programi za odvikavanje od pušenja i alkohola, kontrolu težine i smanjenje stresa dio su ovog obrazovnog rada u cijelom svetu.

6. Dobrotvorno i razvojno delo

Usko vezano uz pomoć koju pružaju adventističke zdravstvene službe jeste dobrotvorno i razvojno delo. Pomoć potrebnima pruža se na nivou mesne crkve kao i na nivou Generalne konferencije. Žene u crkvi u Betl Kriku su 1874. godine osnovale Dorcas and Benevolent Association (“Tavitino dobrotvorno udruženje). Njihovo ime podsećalo je na hrišćanku u Jopi koja je šila odeću za siromašne (Djela 9,36-39). Ova ideja se proširila i širom sveta osnovana su mnoga Tavitina (samarićanska) društva. Prvi savez Samarićanskih društava osnovan je 1934. godine u Čikagu.

Osim ove delatnosti razvila se svjetski poznata humanitarna delatnost Adventistički dobrotvorni rad (ADRA – Adventisti Development and Relief Agency). ADRA koordinira pružanje pomoći žrtvama velikih katastrofa kao što su potresi i poplave ali takođe radi na različitim razvojnim projektima. Ova je delatnost prvenstveno usmerena prema ljudima izvan Adventističke crkve i to uglavnom u siromašnim zemljama.

G. Organizacija Crkve

Hrišćanska adventistička crkva deluje kao jedinstveno organizovano telo koje obuhvata svet. Mesne crkve grupisane u oblasti ili misije – tako nazvane zato što su finansijski zavisne od višeg nivoa organizacije. Oblasti i misije čine unije koje su obično određene nacionalnim, etničkim ili jezičkim granicama. Unije su grupisane u dvanaest ogranaka (divizija) Generalne konferencije sa sedištem u Silver Springsu, u državi Marilend u neposrednoj blizini Vašingtona D.C. u Americi. Na svakom organizacionom nivou upravljanje je predstavničko. Odluke donose odbori koji se sastoje od službenika (predsednik, sekretar i blagajnik), predstavnika crkvenih odeljenja i institucija i vernika laika. Veći predmeti koji se tiču cijele Crkve u svetu razmatraju se na Godišnjem zasjedanju Crkve (Annual Council). Promene u crkvenim propisima (Church policy) mogu da se vrše samo na zasedanju Generalne konferencije svakih pet godina uz široko predstavništvo cele Crkve.
Mesna crkva ne bira svog pastora niti mu daje platu. Umesto toga deseci koje daju vernici, odlaze u oblast ili misiju koja tada, često u sporazumu s mesnom crkvom, imenuje propovednika i osigurava njegovu platu. Mesna crkva prikuplja darove za svoje troškove i programe kao i za misionski rad u svetu.
Delatnosti su podeljene na odeljenja, kako na nivou mesne crkve, tako i navišim organizaconim nivoima. Tako na svim nivoima deluju Odeljenje za decu i omladinu, Odeljenje za porodicu, Odeljenje Subotnje škole i misionskog delovanja, Odeljenje za vaspitanje i obrazovanje, Odeljenje za zdravstvo i umerenost, Odeljenje za odnose s javnošću i versku slobodu i Odeljenje za izdavaštvo.
Na svetskom nivou Adventisti sedmog dana predstavljaju mozaik rasa, jezika i etničkih grupa.. Žene čine samo mali postotak pastora Adventističke crkve. Bez propovedničkog rukopolaganja žene deluju kao biblijske učiteljice u svojoj crkvi, ali nemaju autorizaciju za obavljanje određenog administrativnog zadatka.
Hrišćanska adventistička crkva u Crnoj Gori u sastavu je Južne crkvene oblasti Hrišćanske adventističke crkve sa sedištem u Nišu, a ona zajedno sa Zapadnom crkvenom oblašću (BiH), Sjevernom crkvenom oblašću (Vojvodina) i Makedonskom misijom u sastavu Jugoistočne evropske unije sa sedištem u Beogradu.
Prvi za sada poznati vernik Crkve adventista sedmog dana u Crnoj Gori je propovednik Đorđe Kalezić, koji je kršten 11.01.1920. godine u Pragu, gdje se u to vreme nalazio na studijama.

Da li su adventisti Kult, Sekta ili Crkva?

Adventisti sebe obično smatraju crkvom, dok ih drugi nazivaju kultom ili sektom. Da bismo dobili pravilan odgovor, trebamo razumeti navedene nazive.

1. Kult je manja i polu-tajna organizacija, koja ima dve karakteristike:

Zasniva svoje učenje na zasebnim “svetim spisima” koji ih razlikuju od svih drugih religija.

Ima harizmatičnog osnivača, koji je ujedno i nepogrešivi vođa organizacije.

Adventisti svoje učenje zasnivaju samo na Bibliji. Vođstvo crkve biva menjano svakih pet godina glasovima vernika. Jedini neosporni vođa crkve je Isus Hristos, ali ako ih to čini kultom, onda su to i sve druge crkve. Adventisti nisu mala organizacija (13 miliona krštenih članova); nisu ni tajanstveni – sva njihova bogosluženja otvorena su za sve zainteresovane.

2. Sekta je isto tako manja organizacija, koja je nastala odvajanjem od neke veće religije.

Adventisti nisu nastali odvajanjem od bilo koje crkve. Adventistički pokret je nastao u okviru brojnih crkava prošlog veka, bez namere osnivanja neke nove crkve. Sociolozi obično sektom nazivaju religiju koja nigde nije većinska. Ali, onda su i hrišćani prva tri veka bili sekta.

Iz ovoga je jasno da su adventisti crkva, srednje veličine. Bez obzira što ima puno većih crkava, adventisti su po broju inostranih misija vodeća crkva u svetu, a po broju bolnica i škola zauzimaju drugo mesto, odmah iza desetina puta brojnije Rimokatoličke crkve. Po svom osnovnom usmerenju, Adventistička crkva spada u nezavisne protestantske crkve.

Da li postoje razlike između adventista i Jehovinih svedoka?

Sličnosti:

Iako mnogi neupućeni mešaju adventiste i Jehovine svedoke, zovući i jedne i druge “subotarima”, činjenica je da između njih nema gotovo ničega zajedničkog. I na onim mestima gde postoji prividna sličnost, nakon boljeg istraživanja shvataju se bitne razlike. Na primer, adventisti i Jehovini svedoci ne veruju u besmrtnost duše. Ali, Jehovini svedoci veruju u neku vrstu duhovnog vaskrsenjaa, koja je potpuno strana biblijskom (i adventističkom) shvaćanju vaskrsenja.

Razlike:

Jasno je da su razlike prevelike da bi se mogle tek tako izložiti. Ipak, mogu se navesti one najnačelnije:

Jehovini svedoci veruju da je Biblija jedini autoritet, ali da nju može tumačiti jedino izabrano vođstvo crkve, koje djeluje kroz časopis Kula stražara. Adventisti veruju da nitko nije osobito ovlašten tumačiti Bibliju i da svaki vernik ima pravo provjeriti ispravnosti bilo čijeg tumačenja.

Jehovini svedoci veruju da je Jehova jedini pravi Bog; isus Hristos je Jehovino prvo stvorenje, a Sveti Duh nije uopšte ličnost, nego sila Božja. Adventisti veruju u Boga Oca, Sina i Duha Svetoga. Isus Hristos postoji od večnosti, a Duh Sveti je treća osoba Trojstva.

Jehovini svedoci veruju u nevidljivi drugi Hristov dolazak, koji se prema biblijskom računu odigrao 1914. godine. Adventisti veruju da će Isus doći vidljivo na zemlju. Taj se događaj tek treba odigrati i ne postoji nikakvo biblijsko izračunavanje Isusovog dolaska.

Jehovini svedoci veruju da zapovest o suboti nema više vrednosti. Adventisti smatraju da su sve zapovesti, uključujući i zapovest o suboti, večne i nepromjenljive.

Jehovini svedoci veruju da će na nebu živeti samo 144 hiljade izabranih. Ostali će spašeni biti na zemlji. Adventisti vjeruju da će se nebeski Jerusalim spustiti hiljadu godina nakon hristovog dolaska na zemlju i da će u njemu živjeti svi spašeni. 144 hiljade je samo simbolična, a ne doslovna brojka.

Ponavljamo, ovo su samo neke od razlika. Adventisti ipak veruju da i među Jehovinim svedocima ima Božjih izabranika. U skladu s načelima o vjerskoj slobodi, adventisti se zalažu da se i Jehovinim svedocima dopusti slobodno ispovedanje vere. Ali, ipak nemojte mešati jedne i druge.

Da li su adventisti protestanti?

Da. Međutim i među protestantima postoje razlike koje se ogledaju u velikom broj protestantskih crkava. Teško je obuhvatiti sve protestantske crkve – evangeliste, reformirane, baptiste, metodiste, pentekostalce, i dr. – pod jednu kapu, kada i među njima ima dosta izraženih razlika. Stoga ćemo izlagožiti samo one stavove koji su zajednički svim protestantskim crkvama.

Sličnosti:

Adventisti su oduvijek sebe smatrali protestantskom crkvom. Objektivni protestantski teolozi adventističku crkvu također smatraju protestantskom. Stoga i jedni i drugi dijele temeljne sličnosti: Biblija kao jedini autoritet, opravdanje jedino verom u raspetoga Isusa Hrista – koji je ujedno i jedini posrednik između Boga i čovjeka, nepostojanje statusne razlike između sveštenika i vernika, kao i krštenje odraslih uranjanjem (mada dio protestanata i dalje krštava malu decu).

Razlike:

Ovde se navode razlike između adventista i većine protestantskih crkava, jer se u pojedinim delovima adventističko učenje slaže s manjim protestantskim crkvama.

Većina protestanata svetkuje nedelju, prvi dan sedmice. Manji dio protestanata drži da su svi dani jednaki. Adventisti veruju da Biblija podupire subotu i jedino subotu kao dan odmora. Iako je tačno da je Isus vaskrsao u nedelju, nigde u Bibliji nemamo povod za verovanje da je Bog uspostavio nedelju kao dan odmora. U ovome se s adventistima slažu i male protestantske crkve poput Baptista sedmog dana i Božje crkve sedmoga dana.

Uglavnom svi protestanti drže da duša nastavlja život odvojeno od tela i odlazi u raj ili pakao (protestanti ne veruju u čistilište). Adventisti veruju da učenje o besmrtnosti duši nije biblijski stav, nego je u hrišćanstvo ušlo preko platonističke filozofije. Učenje o besmrtnosti duše nije u skladu s temeljnim hrišćanskim učenjem o vaskrsenju tela. U ovome se s adventistima slažu određeni teološki krugovi u protestantskom svijetu.

Protestanti drže kako je ukinuta starozavjetna podela na čistu i nečistu hranu, te dopuštaju upotrebu svinjetine, krvi, i sličnih namirnica. Adventisti drže da su starozavjetni zakoni o prehrani trajni kao i prirodni zakoni o zdravlju. Adventisti se slažu s brojnim protestantima koji ne upotrebljavaju alkohol i s još brojnijim protestantima koji ne upotrebljavaju cigarete.

Činjenica je da u posednje tri decenije protestantski svet postaje svesniji temeljnog zajedništva s adventistima, iako razlike i dalje ostaju.

Koja su osnovna verovanja Hrišćanske Adventističke Crkve?

1. Sveto pismo

Sveto pismo, Starog i Novog zaveta je pisana Božija reč data božanskim nadahnućem preko svetih Božijih ljudi koji su govorili i pisali onako kako ih je pokretao Sveti Duh. U ovoj Reči Bog je poverio čoveku znanje potrebno za spasenje. Sveto pismo je nepogrešivo otkrivenje Njegove volje. Ono je merilo karaktera, ogled iskustva, autoritativni tumač doktrina i pouzdana zabeleška o Božijim delima u istoriji.

(2. Petrova 1,20.21; 2. Timotiju 3,16.17; Psalam 119,105; Priče 30,5.6; Isaija 8,20; Jovan 17,17; 1. Solunjanima 2,13; Jevrejima 4,12)

2. Trojstvo

Postoji jedan Bog: Otac, Sin i Sveti Duh, jedinstvo tri lica iste večnosti. Bog je besmrtan, svemoćan, sveznajući, iznad svega i svuda prisutan. On je beskonačan i prevazilazi moć ljudskog shvatanja, ali ipak poznat preko svojih otkrivenja o Sebi. On je večno dostojan da Ga sva stvorenja poštuju, obožavaju i da Mu služe.

(5. Mojsijeva 6,4; Matej 28,19; 2. Korinćanima 13,14; Efescima 4,4-6; 1. Petrova 1,2; 1. Timotiju 1,17; Otkrivenje 14,7)

3. Otac

Bog večni Otac je Tvorac, Vrelo, Održavalac i Vladar celokupnog stvaranja. On je pravedan i svet, milostiv i pun milosrđa, spor na gnjev i obilan nepokolebljivom ljubavlju i vernošću. Osobine i sila koje su se pokazale u Sinu i Svetom Duhu takođe su otkrivenje Oca.

(1. Mojsijeva 1,1; Otkrivenje 4,11; 1. Korinćanima 15,28; Jovan 3,16; 1. Jovanova 4,8; 1. Timotiju 1,17; 2. Mojsijeva 34,6.7; Jovan 14,9)

4. Sin

Bog večni Sin ovaploćen je u Isusu Hristu. Kroz Njega je sve stvoreno, Božiji karakter je otkriven, izvršeno spasenje ljudskog roda i sud svetu. Za svu večnost živi Bog postao je i čovek Isus Hristos. Začet je Svetim Duhom i rodila Ga je devojka Marija. Živeo je i iskusio iskušenja kao ljudsko biće, ali je savršenim primerom pokazao Božiju pravednost i ljubav. Svojim čudima On je otkrio božansku silu i umro na krstu za naše grehe i umesto nas, vaskrsnuo je iz mrtvih i vazneo se na Nebo da u nebeskoj svetinji vrši službu za nas. Doći će opet u slavi da konačno oslobodi svoj narod i da obnovi sve.

(Jovan 1,1-3.14; Kološanima 1,15-19; Jovan 10,30; 14,9; Rimljanima 6,23; 2. Korinćanima 5,17-19; Jovan 5,22; Luka 1,35; Filibljanima 2,5-11; Jevrejima 2,9-18; 1. Korinćanima 15,3.4; Jevrejima 8,1.2; Jovan 14,1-3)

5. Sveti Duh

Bog večni Duh bio je aktivan sa Ocem i Sinom prilikom stvaranja, utelovljenja i otkupljenja. On je nadahnjivao pisce Svetog pisma. On je ispunjavao Hristov život silom. On privlači i ubeđuje ljudska bića, a one koji se odazovu, obnavlja i preobražava u Božji lik. Poslat od Oca i Sina da bude stalno sa Njegovom decom, On daje duhovne darove Crkvi, opunomoćuje je da svedoči za Hrista, i u skladu sa Svetim pismom, uvodi je u svaku istinu.

(1. Mojsijeva 1,1.2; Luka 1,35; 4,18; Dela 10,38; 2. Petrova 1,21; 2. Korinćanima 3,18; Efescima 4,11.12; Dela 1,8; Jovan 14,16-18.26; 15,26.27; 16,7-13)

6. Stvaranje

Bog je tvorac svega, koji je u Svetom pismu otkrio verodostojan izveštaj o svojoj stvaralačkoj delatnosti. Za šest dana Gospod je stvorio “nebo i zemlju”, sva bića na Zemlji i odmorio sedmog dana te prve sedmice. Na taj način On je uspostavio Subotu kao večnu uspomenu na svoje završeno stvaralačko delo. Prvi čovek i žena stvoreni su po Božijem obličju kao kruna stvaralačkog dela. Čoveku je data vlast nad svetom, ali i odgovornost da se brine o njemu. Kada je stvaranje sveta bilo završeno, svet je bio “veoma dobar” spreman da objavljuje Božju slavu.

(1. Mojsijeva 1,2; 2. Mojsijeva 20,8-11; Psalam 19,1-6; 33,6.9; 104; Jevrejima 11,3)

7. Čovekova priroda

Čovek i žena stvoreni su po Božijem obličju sa individualnošću, sa mogućnošću i slobodom mišljenja i delovanja. Iako su stvoreni kao nezavisna bića, svaki čovek je nedeljiva celina tela, duha i duše, koja zavisi od Boga za život, disanje i sve ostalo. Kada su postali neposlušni Bogu, naši prvi roditelji su poricali svoju zavisnost od Njega, odvojili se od Boga i pali sa svoga visokog položaja. Božji lik u njima bio je narušen i oni su postali podložni grehu. Njihovi naslednici učestvuju u ovoj paloj prirodi i njenim posledicama. Oni su rođeni sa slabostima i sklonostima ka zlu. Međutim, Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom i svojim Duhom obnavlja smrtnike koji se kaju u lik njihovog Tvorca. Stvoreni na slavu Bogu, oni su pozvani da Ga vole, da vole jedni druge i vode brigu o svojoj životnoj sredini.

(1. Mojsijeva 1,26-28; 2,7; Psalam 8,4-8; Dela 17,24-28; 1. Mojsijeva 3; Psalam 51,5; Rimljanima 5,12-17; 2. Korinćanima 5,19.20; Psalam 51, 10; 1. Jovanova 4,7.8.11.20; 1. Mojsijeva 2,15)

8. Velika borba

Čitav ljudski rod obuhvaćen je velikom borbom između Hrista i sotone u odnosu na Božji karakter, Njegov zakon i Njegovu vladavinu nad svemirom. Ovaj sukob nastao je na nebu kada je jedno stvoreno biće, obdareno slobodom izbora, u samouzvišenju uvelo duh pobune u ovaj svet i navelo na greh Adama i Evu. Ovaj čovekov greh imao je za ishod izopačenost Božjeg obličja u ljudskom rodu, metež u stvorenom svetu i na kraju njegovo uništenje u vreme potopa celog sveta. Posmatran od svih stvorenih bića, ovaj svet postao je poprište sveopšteg sukoba iz koga će Bog ljubavi na kraju izaći opravdan. Da bi pomogao svom narodu u ovoj borbi, Hristos šalje Svetog Duha i odane anđele da ga vode, zaštite i podupru na putu spasenja.

(Otkrivenje 12,4-9; Isaija 14,12-14; Jezekilj 28,12-18, 1. Mojsijeva 3; Rimljanima 1,19-32; 5, 12-21; 8,19-22; 1. Mojsijeva 6-8; 2. Petrova 3,6; 1. Korinćanima 4,9; Jevrejima 1,14)

9. Hristov život, smrt i vaskrsenje

U Hristovom životu savršene poslušnosti Božijoj volji, u Njegovoj patnji, smrti i vaskrsenju, Bog je dao jedino sredstvo pomirenja za ljudski greh, tako da oni koji verom prihvate ovo pomirenje mogu imati večni život, a celokupno stvaranje može bolje razumeti Tvorčevu bezgraničnu i svetu ljubav. Ovo savršeno pomirenje opravdava pravednost Božjeg zakona i milostivost Njegovog karaktera; jer ovo dvoje osuđuju naš greh i daju nam oproštenje. Hristova smrt je zamena i otkupljenje koje vrši pomirenje i preobražaj. Hristovo vaskrsenje objavljuje Božiju pobedu nad silama zla, a onima koji prihvataju pomirenje, daje čvrsto obećanje o konačnoj pobedi nad grehom i smrću. Ono objavljuje dostojanstvo Gospoda Isusa Hrista pred kojim će se saviti svako koleno na Nebu i na Zemlji.

(Jovan 3,16; Isaija 53; 1. Petrova 2,21.22; 1. Korinćanima 15,3.4.20-22; 2. Korinćanima 5,

10. Iskustvo spasenja

U beskrajnoj ljubavi i milosti Bog je učinio Hrista, koji nije znao za greh, grehom za nas, tako da u Njemu možemo biti učinjeni Božijom pravdom. Vođeni Svetim Duhom mi osećamo svoju potrebu, priznajemo svoju grešnost, kajemo se zbog svojih prestupa, i upražnjavamo veru u Isusa kao Gospoda i Hrista, kao Zamene i Primera. Ova vera koja prima spasenje dolazi preko božanske sile Reči i dar je Božije blagodati. Kroz Hrista mi smo opravdani, usvojeni kao Božiji sinovi i kćeri i oslobođeni od vlasti greha. Nanovo smo rođeni i posvećeni Duhom; Duh obnavlja naše umove, upisuje Božiji zakon ljubavi u naša srca i mi dobijamo silu da živimo svetim životom. Time što ostajemo u Njemu, postajemo sudionici u božanskoj prirodi i imamo jemstvo spasenja sada i na sudu.

(2. Korinćanima 5,17-21; Jovan 3,16; Galatima 1,4; 4,4-7: Titu 3,3-7; Jovan 16,8; Galatima 3,13.14; 1. Petrova 2,21.22; Kološanima 1,13.14; Rimljanima 8,14-17; Galatima 3,26; Jovan 3,3-8; 1. Petrova 1,23; Rimljanima 12,2; Jevrejima 8,7-12; Jezekilj 36,25-27; 2. Petrova 1,3.4; Rimljanima 8,1-4; 5,6-10; Rimljanima 10,17; Luka 17,5; Marko 9,23.24; Efescima 2,5-10; Rimljanima 3,21-26)

11. Crkva

Crkva je zajednica vernika koji priznaju Isusa Hrista za Gospoda i Spasitelja. Kao nastavak Božijeg naroda iz starozavetnog doba, mi smo pozvani iz sveta; i sakupljamo se radi bogosluženja, bratske zajednice, proučavanja Božje reči, proslavljanja Večere Gospodnje, službe celom ljudskom rodu i objavljivanja Jevanđelja celom svetu. Crkva dobija svoje ovlašćenje od Hrista koji je utelovljena Reč iz Svetoga pisma koje je pisana reč. Crkva je Božija porodica. Usvojeni od Njega, njeni članovi žive utemeljeni na Novom zavetu. Crkva je Hristovo telo, zajednica vere čija je glava sam Hristos. Crkva je nevesta za koju je Hristos umro da bi mogao da je posveti i očisti. Prilikom svog pobedonosnog dolaska On će staviti preda se slavnu Crkvu, verne svih vekova, otkupljenu Njegovom krvlju; bez mane ili mrštine, svetu i bez mrlje.

(1. Mojsijeva 12,3; Dela 7,38; Efescima 4,11-15; 3,8-11; Matej 28,19.20; 16,13-20; 18,18; Efescima 2,19-22; 1,22.23; 5,23-27; Kološanima 1,17.18)

12. Ostatak i njegova misija

Vaseljenska crkva sastavljena je od svih koji istinski veruju u Hrista, ali u poslednje vreme široko rasprostranjenog otpada, jedan ostatak bio je pozvan da izađe da drži Božije zapovesti i veru Isusovu. Ovaj ostatak objavljuje dolazak sudnjeg časa, propoveda spasenje u Hristu i oglašava približavanje Njegovog Drugog dolaska. Ovo objavljivanje simbolički je predstavljeno sa tri anđela iz Otkrivenja 14. glave; to se podudara sa delovanjem Suda na Nebu i ima za posledicu delo pokajanja i reforme na Zemlji. Svaki vernik je pozvan da lično učestvuje u ovom svedočenju po celom svetu.

(Otkrivenje 12,17; 14,6-12; 18,1-4; 2. Korinćanima 5,10; Juda 3.14; 1. Petrova 1,16-19; 2. Petrova 3,10-14; Otkrivenje 21,1-14)

13. Jedinstvo u telu Hristovom

Crkva je jedno telo sa mnogim članovima pozvanim iz svakog naroda, plemena, jezika. U Hristu smo nova stvorenja; razlike među nama ne smeju biti po rasi, kulturi, obrazovanju i nacionalnosti, kao ni razlike između visokih i jednostavnih, bogatih i siromašnih, muškaraca i žena. Svi smo mi jednaki u Hristu, koji nas je jednim Duhom povezao u jednu zajednicu sa Sobom i jedne sa drugima; mi treba da služimo i da nam se služi bez ikakve podvojenosti i rezerve. Otkrivenjem Isusa Hrista u Svetome pismu delimo istu veru i nadu, i dopiremo do svih jednim svedočenjem. Ovo zajedništvo ima svoj izvor u jedinstvu trojedinog Boga, koji nas je usvojio kao svoju djecu.

(Rimljanima 12,4.5; 1. Korinćanima 12,12-14; Matej 28,19.20; Psalam 133, 1; 2. Korinćanima 5,16.17; Dela 17,26.27; Galatima 3,27.29; Kološanima 3,10-15; Efescima 4,14-16; 4, 1-6; Jovan 17,20-23)

14. Krštenje

Krštenjem ispovedamo svoju veru u smrt i vaskrsenje Isusa Hrista i dokazujemo svoju smrt grehu i nameru da hodimo u novom životu. Na taj način priznajemo Hrista kao Gospoda i Spasitelja, postajemo Njegov narod i primljeni smo za vernike Njegove crkve. Krštenje je znamenje našeg jedinstva sa Hristom, znamenje oproštenja naših greha i primanja Svetog Duha. Krštenje se vrši uronjavanjem u vodu i moguće je na osnovu priznanja vere u Isusa i dokaza o kajanju zbog greha. Ono sledi uputstva iz Svetoga pisma i prihvatanja njegovog učenja.

(Rimljanima 6,1-6; Kološanima 2,12.13; Dela 16,30-33; 22,16; 2,38; Matej 28,19.20)

15. Večera Gospodnja

Večera Gospodnja je učestvovanje u znamenju Isusovog tela i krvi kao izraza vere u Njega, našeg Gospoda i Spasitelja. U ovom iskustvu zajedništva Hristos je prisutan da se sastane sa svojim narodom i da ga jača. Uzimanjem učešća mi objavljujemo Gospodnju smrt sve dok ponovo ne dođe. Priprema za Večeru Gospodnju uključuje samoispitivanje, pokajanje i priznanje. Učitelj je uspostavio obred pranja nogu da označi ponovno očišćenje, da izrazi voljnost za službu jednog drugome u Hristovoj poniznosti i sjedini naša srca u ljubavi. Služba Večere Gospodnje otvorena je za sve hrišćane koji veruju.

(1. Korinćanima 10,16.17; 11,23-30; Matej 26,17-30; Otkrivenje 3,20; Jovan 6,48-63; 13,1-17)

16. Duhovni darovi i službe

Bog svim vernicima svoje Crkve u svim vremenima poklanja duhovne darove, koje svaki vernik treba da upotrebi u službi ljubavi za opšte dobro Crkve i ljudskog roda. Dati posredstvom Svetoga Duha, koji dodeljuje svakom verniku po svojoj volji, darovi pružaju sve sposobnosti i službe potrebne Crkvi da bi ispunila svoje Bogom uspostavljene funkcije. Na osnovu Svetoga pisma, za pomoć i ohrabrenje ljudima ovi darovi uključuju takve službe kao što je verovanje, isceljivanje, prorokovanje, objavljivanje, poučavanje, upravljanje, pomirenje, sažaljenje, samopregorno delovanje i milosrđe. Neke vernike Bog poziva i daruje ih Duhom za dužnosti koje Crkva priznaje u pastirskoj, evanđeoskoj, apostolskoj i učiteljskoj službi naročito potrebnoj da bi se vernici pripremili za službu, za izgradnju Crkve do duhovne zrelosti da bi se očuvalo jedinstvo vere i poznanje Boga. Kada vernici koriste ove duhovne darove kao verni pristavi Božijih različitih vrlina, Crkva je zaštićena od razornog uticaja lažnog učenja i sazidana u veri i ljubavi, dostiže rast koji je od Boga.

(Rimljanima 12,4-8; 1. Korinćanima 12,9-11.27.28; Efescima 4,8.11-16; Dela 6,1-7; 1. Timotiju 3,1-13; 1. Petrova 4,10.11)

17. Dar proroštva

Proroštvo je jedan od darova Svetoga Duha. Ovaj dar je znak raspoznavanja Crkve Ostatka i ispoljio se u službi Elen G. Vajt. Kao Gospodnji vesnik, njeni spisi su neprekidni i autoritativni izvor istine koja Crkvi obezbeđuje utehu, vođstvo, poučavanje i popravljanje. Oni, takođe, naglašavaju da je Biblija merilo kojim se moraju ispitati sva učenja i iskustva.

(Joilo 2,28.29; Dela 2,14-21; Jevrejima 1,1-3; Otkrivenje 12,17; 19,10)

18. Božji zakon

Uzvišena načela Božijeg zakona uobličena su u Deset zapovesti i potvrđena Hristovim životom. Ona izražavaju Božiju ljubav, volju i ciljeve u vezi sa ljudskim ponašanjem i odnosima i obavezuju sve ljude u svim vremenskim razdobljima. Ova pravila su osnova Božijeg zaveta sa Njegovim narodom i merilo Božijeg suda. Posredstvom Svetoga Duha ona ukazuju na greh i bude potrebu za Spasiteljem. Spasenje je samo po blagodati, a ne od dela, a njegov rod je poslušnost Zapovestima. Ova poslušnost razvija hrišćanski karakter i donosi osećanje sreće. Ona je dokaz naše ljubavi prema Gospodu i naše brige za naše bližnje. Poslušnost koja potiče od vere ispoljava Hristovu silu da preobrazi život i u skladu sa tim jača hrišćansko svedočenje.

(2. Mojsijeva 20,1-17; Psalam 40,7.8; Matej 22,36-40; 5. Mojsijeva 28,1-14; Matej 5,17-20; Jevrejima 8,8-10; Jovan 15,7-10; Efescima 2,8-10; 1. Jovanova 5,3; Rimljanima 8,3.4; Psalam 19,7-14)

19. Subota

Milostivi Tvorac, poslije šest dana stvaranja, odmarao se sedmoga dana i za sve ljude uspostavio Subotu kao uspomenu na stvaranje. Četvrta zapovest Božijeg nepromenljivog Zakona zahteva svetkovanje ovog sedmog dana, Subote, kao dana od odmora, obožavanja i službe u skladu sa učenjem i životom Isusa, Gospodara od Subote. Subota je dan divnog zajedništva sa Bogom i nas međusobno. Ona je simbol našeg spasenja u Hristu, znak našeg posvećenja, znak naše vernosti i predukus naše večne budućnosti u Božjem carstvu. Subota je Božiji večni znak Njegovog večnog zaveta između Njega i Njegovog naroda. Radosno svetkovanje ovog svetog vremena od večeri do večeri, od Sunčevog zalaska do zalaska, je svetkovanje Božijeg stvaralačkog i otkupiteljskog dela.

(1. Mojsijeva 2,1-3; 2. Mojsijeva 20,8-11; Luka 4,16; Isaija 56,5.6; 58,13.14; Matej 12,1-12; 2. Mojsijeva 31,13-17; Jezekilj 20,12.20; 5. Mojsijeva 5,12-15; Jevrejima 4,1-11; 3. Mojsijeva 23,32; Marko 1,32)

20. Pristavska služba

Mi smo Božiji pristavi, kojima je On poverio vreme i prilike, sposobnosti i posede i blagoslove Zemlje i njena sredstva. Mi odgovaramo Njemu za njihovo pravilno korišćenje. Mi priznajemo Božije vlasništvo vernom službom Njemu i našim bližnjima, vraćanjem desetka, davanjem darova za objavljivanje Njegovog Jevanđelja i podupiranjem Njegove crkve i njenim rastom. Pristavska služba je prednost koju nam je Bog dao za negovanje ljubavi i za pobedu nad sebičnošću i pohlepom. Pristav se raduje blagoslovima koji se kao rezultat njegove vernosti izlivaju na druge.

(1. Mojsijeva 1,26-28; 2,15; 1. Dnevnika 29,14; Agej 1,3-11; Malahija 3,8-12; 1. Korinćanima 9,9-14; Matej 23,23; 2. Korinćanima 8,1-15; Rimljanima 15,26.27)

21. Hrišćansko ponašanje

Pozvani smo da budemo pobožan narod koji misli, oseća i radi u skladu sa nebeskim načelima. Zbog Duha koji u nama ponovo stvara karakter našeg Gospoda, mi se uključujemo samo u ono što će u našem životu stvoriti čistotu sličnu Hristu, zdravlje i radost. To znači da naša zabava treba da odgovara najvišim merilima hrišćanskog ukusa i lepote. Dok priznajemo kulturne razlike, naša odeća treba da bude jednostavna, skromna i ukusna, koja dolikuje onima čija se istinska lepota ne sastoji od spoljašnjeg ukrašavanja, već od neprolaznog ukrasa blagog i tihog duha. To takođe znači da pošto je naše telo hram Svetoga Duha, mi treba da se razumno brinemo o njemu. Pored dovoljnog vežbanja i odmora, treba da usvojimo i najzdraviju moguću ishranu i uzdržimo se od nečiste hrane utvrđene u Svetom pismu. Pošto alkoholna pića, duvan i narkotici štetno utiču na naše zdravlje i od njih treba da se uzdržimo. Umesto toga treba da učestvujemo u svemu što naše misli i telo dovodi u poslušnost Hristu koji nam želi zdravlje, radost i dobro.

(Rimljanima 12,1.2; 1. Jovanova 2,6; Efescima 5,1-21; Filibljanima 4,8; 2. Korinćanima 10,5; 6,14-7,1; 1. Petrova 3,1-4; 1. Korinćanima 6,19.20; 10,31; 3. Mojsijeva 11,1-47; 3. Jovanova 2)

22. Brak i porodica

Bog je ustanovio brak u Edemu, a Isus ga je ponovo potvrdio kao doživotnu zajednicu između čoveka i žene u druženju punom ljubavi. Za hrišćanina bračna obaveza je data Bogu kao i bračnom drugu i treba da se sklopi između partnera koji su iste vere. Obostrana ljubav, uvažavanje, poštovanje i odgovornosti su tkivo ove veze, koja treba da odsjajuje ljubavlju, svetošću, bliskošću i postojanošću odnosa između Hrista i Njegove crkve. Što se tiče rastave Isus je učio da osoba koja se razvede od bračnog druga, osim za preljubu, pa sklopi brak sa drugim bračnim drugom, čini preljubu. Iako neki odnosi u porodici možda ne odgovaraju idealu, bračni drugovi koji se u Hristu potpuno predaju jedan drugome, mogu da postignu zajednicu ljubavi pomoću vođstva Duha i crkvenog vaspitanja. Bog blagosilja porodicu i želi da njeni članovi pomažu jedni drugima do potpune zrelosti. Roditelji treba da vaspitavaju svoju djecu da vole Boga i da su Mu poslušni. Svojim primerom i svojim rečima treba da ih poučavaju da je Hristos vaspitač koji voli, koji je uvek nežan i brižan, koji želi da oni postanu udovi Njegovog tela, Božije porodice. Povećana bliskost u porodici jedan je od znakova poslednje vesti Jevanđelja.

(1. Mojsijeva 2,18-25; Matej 19,3-9; Jovan 2,1-11; 2. Korinćanima 6,14; Efescima 5,21-33; Matej 5,31.32; Marko 10,11.12; Luka 16,18; 1. Korinćanima 7,10.11; 2. Mojsijeva 20,12; Efescima 6,1-4; 5. Mojsijeva 6,5-9; Priče 22,6; Malahija 4,5.6)

23. Hristova služba u nebeskoj Svetinji

Na Nebu postoji Svetište, pravi hram koji je Bog postavio, a ne čovek. U njemu Hristos vrši službu za nas, omogućavajući vernicima da iskoriste Njegovu žrtvu pomirenja prinesenu na krstu jednom za sve. On je postavljen za našeg Prvosveštenika i otpočeo je sa svojom posredničkom službom u vreme svoga vaznesenja. Godine 1844., na kraju proročkog vremenskog razdoblja od 2300 dana, On je ušao u drugu i poslednju fazu svoje službe pomirenja. To je delo istražnog suda koji je deo poslednjeg otklanjanja svakog greha, slikovito prikazanog u očišćenju starog jevrejskog svetišta na Dan očišćenja. U toj tipičnoj službi, Svetinja je bila očišćena krvlju žrtvovanih životinja, ali nebeske stvari čiste se savršenom žrtvom Isusove krvi. Istražni sud otkriva nebeskim razumnim bićima, ko je među mrtvima zaspao u Hristu i zato se u Njemu smatra dostojnim da ima udela u prvom vaskrsenju. On takođe omogućava da se vidi koji od živih prebivaju u Hristu, drže Božije zapovesti i veru Isusovu i u Njemu su spremni za prelazak u Njegovo večno carstvo. Ovaj sud potvrđuje Božiju pravednost u spasavanju onih koji veruju u Isusa. On objavljuje da će oni koji su ostali verni Bogu, primiti Carstvo. Završetak ove Hristove službe obeležiće kraj vremena milosti pre Drugog Hristovog dolaska

(Titu 2,13; Jevrejima 9,28; Jovan 14,1-3; Dela 1,9-11; Matej 24,14; Otkrivenje 1,7; Matej 24,43.44; 1. Solunjanima 4,13-18; 1. Korinćanima 15,51-54; 2. Solunjanima 1,7-10; 2,8; Otkrivenje 14,14-20; 19,11-21; Matej 24; Marko 13; Luka 21; 2. Timotiju 3,1-5; 1. Solunjanima 5,1-6)

24. Drugi Hristov dolazak

Drugi Hristov dolazak predstavlja blaženu nadu Crkve, veličanstveni vrhunac Jevanđelja. Spasiteljev dolazak biće doslovan, ličan i vidljiv na celom svetu. Kada se bude vratio, mrtvi pravednici vaskrsnuće i zajedno sa živim pravednicima biće proslavljeni i uzeti na Nebo, a nepravedni će umreti. Gotovo potpuno ispunjenje većine proročanstava, zajedno sa sadašnjim stanjem u svetu, ukazuje da je Hristov dolazak blizu. Vreme tog događaja nije otkriveno, pa je zato potrebno da u svako doba budemo spremni.

(Titu 2:13; Jevrejima 9:28; Jovan 14:1-3; Djela 1:9-11; Matej 24:14; Otkrivenje 1:7; Matej 24:43.44;

1. Solunjanima 4:13-18; 1. Korinćanima 15:51-54; 2. Solunjanima 1:7-10; 2. Solunjanima 2:8;

Otkrivenje 14:14-20; Otkrivenje 19:11-21; Matej 24. poglavlje; Marko 13. poglavlje; Luka 21. poglavlje;

2. Timotiju 3:1-5; 1. Solunjanima 5:1-6)

25. Smrt i vaskrsenje

Plata za greh je smrt. Bog, koji je jedini besmrtan, podariće večni život onima koje je otkupio. Do tog dana, smrt je besvesno stanje svih ljudi. Kada se Hristos, koji je naš život, bude pojavio, vaskrsli pravednici i živi pravednici biće proslavljeni i uzeti na nebo da dočekaju svoga Gospoda. Drugo vaskrsenje, vaskrsenje nepravednih, dogodiće se 1000 godina kasnije.

(Rimljanima 6,23; 1. Timotiju 6,15.16; Propovednik 9,5.6; Psalam 146,3.4; Jovan 11,11-14; Kološanima 3,4; 1. Korinćanima 15,51-54; 1. Solunjanima 4,13-17; Jovan 5,28.29; Otkrivenje 20,1-10)

26. Hiljadugodišnjica i kraj grijeha

Milenijum je hiljadugodišnje carovanje Hrista sa svojim svetima na Nebu između prvog i drugog vaskrsenja. U toku ovog vremena sudiće se zlim mrtvima; Zemlja će biti potpuno opustošena, bez stanovnika, zauzeta od sotone i njegovih anđela. Na njegovom kraju Hristos i Njegovi anđeli i Sveti grad sići će sa Neba na Zemlju. Nepravedni mrtvi tada će vaskrsnuti i sa sotonom i njegovim anđelima opkoliće grad; ali vatra od Boga uništiće ih i očistiti Zemlju. Svemir će tako zauvek biti oslobođen od greha i grešnika.

(Otkrivenje 20; 1. Korinćanima 6,2.3; Jeremija 4,23-26; Otkrivenje 21,1-5; Malahija 4,1; Jezekilj 28,18.19)

27. Nova zemlja

Na novoj Zemlji na kojoj prebivaju pravednici, Bog će obezbediti večni dom za spasene i savršenu životnu sredinu za večni život, ljubav, radost i poučavanje u Njegovoj prisutnosti. Ovde će sam Bog prebivati sa svojim narodom, a patnje i smrt nestaće. Velika borba biće okončana i greha više neće biti. Sve što je živo i neživo objavljivaće da je Bog ljubav; i On će vladati večno. Amin.

(2. Petrova 3,13; Isaija 35; 65,17-25; Matej 5,5; Otkrivenje 21,1-7; 22,1-5; 11,15)

Kao hrišćanska crkva, Adventistička crkva je verska zajednica ukorenjena u verovanjima iznetim u Svetom pismu. Adventisti opisuju ova verovanja na sledeće načine:

Božja najveća želja je da ti ugledaš jasnu sliku Njegovog karaktera. Kada Ga budeš jasno video, shvatićeš da je Njegova ljubav neodoljiva.

Reči “videti Boga jasno” mnogima znače da moraju da ugledaju Božje lice. Međutim, ne govorimo ovde o tome kako On izgleda. Najvažnije je posmatrati i razumevati Njegov karakter. Što Ga jasnije budemo razumeli, potpunije ćemo uviđati koliko je neodoljiva Njegova ljubav. Dok budemo doživljavali Njegovu ljubav, naši životi će postajati osmišljeniji.

Bog najjasnije otkriva svoj karakter u tri velika događaja. Prvi je Njegovo stvaranje muškarca i žene – tom prilikom On im je poklonio slobodu odlučivanja. On je stvorio ljudska bića sa sposobnošću da odluče da Ga vole ili da Ga mrze! Smrt Isusa Hrista, Božijeg jedinog Sina, na krstu kao naše zamene jeste drugi veliki događaj. Tim činom On je platio kaznu koju mi zaslužujemo za naše odluke mržnje prema Bogu i Njegovim putevima. Isusova smrt garantuje oproštenje za ove donete odluke i omogućava nam da provedemo večnost sa Njim. Treći događaj potvrđuje prva dva i ispunjava svako srce nadom: Hristova grobnica je prazna! On je živ i živi da nas ispuni svojom ljubavlju!

Jovan, Isusov učenik, napisao je da kada bi svako napisao sve priče koje zna o Isusu, ne bi mogle da stanu u celi svet. Naša spoznaja Boga pomaže nam da razumemo Njegovu ljubav, karakter i blagodat. Doživljavati tu ljubav znači otpočeti doživotnu avanturu rastenja i služenja. Ova spoznaja i iskustvo daju silu našoj misiji da govorimo svetu o Njegovoj ljubavi i Njegovoj ponudi spasenja.

Sveto pismo je putna mapa. Biblija je Božiji glas koji govori o Njegovoj ljubavi lično tebi danas.

Biblija nam prenosi uputstva koja je Stvoritelj namenio upravo nama. Ona su nalik detaljnoj mapi koja nas jasno usmerava na vrata iza kojih počinje put čiji je kraj Nebo. Ona je prilično nalik Uputstvu o tome kako živeti život na krajnjoj ivici slobode – slobode od sveg što nanosi zlo!

Ponekad se Njegov glas čuje kroz priče, poput onih o Davidu i Golijatu, Ruti i Vozu, Namanovoj maloj sluškinji, Hristu na krstu i ribaru Petru koji uči kako da uzgaja ovce. Neke od ovih priča nas uče kako da se nosimo sa problemima s kojima se svakodnevno suočavamo. Druge nas ispunjavaju nadom i mirom. Svaka od njih nalik je Božijem ličnom pismu upućenom nama.

Delovi Svetog pisma jesu neposredna uputstva i zakoni od Boga poput Deset zapovesti, zapisanih u 2. Mojsijevoj 20. poglavlju. Oni nam govore nešto više o Bogu i očekivanjima koje ima kad smo mi u pitanju. Kada je narod upitao Isusa da sažme ove zapovesti, On se u odgovoru usredsredio na to kako Božija ljubav utiče na naš način života. “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem, umom i dušom,” kaže On, “i ljubi bližnjega svojega kao samog sebe.”

Na ostalim stranicama Biblija nam pruža Božije praktične savete i ohrabrenja kroz parabole, spiskove, obećanja i upozorenja. Začuđujuće je to što iako su mnogi različiti pisci kroz hiljade godina pisali Bibliju, svaka stranica opisuje istog Boga na načine koje možemo razumeti i primeniti u našim životima danas. Ova knjiga uvek predstavlja Njegov glas koji lično progovara svakom koji je voljan da pročita i čuje.

Bog nas voli čak i kad odlučimo da odbacimo Njegovu ljubav. U tim trenucima On dopušta da odemo i uronimo u život vlastitih odluka. Ipak, On je još uvek tu, uvek spreman da nas izbavi od posledica naših odluka.

Isus je Onaj koji se nikad ne menja u svemiru koji se uvek menja. Isus je Stvoritelj, Održavalac, Spasitelj, Prijatelj, Božiji Sin i sam Bog!

Sve u ovom svetu neprestano se menja, čak i naše želje, interesovanja, sposobnosti i oblik našeg tela. A Isus? On je dosledan. On je uvek isti. Svakako, On uvek iznenađuje i dodiruje naše živote na hiljade novih i različitih načina, ali Njegov karakter ostaje nepromenjen. On je Božiji Sin, Tvorac, naš Spasitelj i Prijatelj.

Isus je obećao da će biti sve to i još više za svakog od nas. Možemo da verujemo Njegovim obećanjima zato što je On Bog. Kada se u Bibliji kaže da “sve u Njemu ima svoje postojanje” (Poslanica Kološanima 1,17; prevod E. Čarnića), to uključuje doslovno sve u našim životima. On uspeva da nas sačuva cele onda kada neprijatelj nastoji da nas uništi.

Adventisti sedmog dana veruju da je Isus jedna od tri Osobe, nazvane Trojstvo, koje čine jednog Boga. Biblija opisuje Isusa, Oca i Svetog Duha kao tri Osobe od kojih je svaka predana radu na našem rastu kao hrišćana i našem spasenju kao svoje dece. Oni su omogućili ovo spasenje kada je Isus došao u Vitlajem kao beba. On je živio život koji je bio u savršenom skladu sa Očevom voljom a potom nevin umro za sve naše grehe. Bio je položen u iznajmljenu grobnicu, ali se vratio u život tri dana kasnije. Sada se nalazi na Nebu gde posreduje sa Ocem za nas, pripremajući nam izbavljenje od greha i smrti.

Kada se možda sve raspada, kada se osećaš potpuno sam u svemiru, Isus je upravo u samom središtu svega toga, nudeći lični mir i nadu. Dozvoli Mu pristup u svoj život. On istog trenutka počinje sa “remodeliranjam” onog ko ti jesi i kako živiš. Ustvari, Isus užurbano preobražava svoje sledbenike u istinske predstavnike Božijeg karaktera.

Pogledaj na Isusa, i gledaćeš u Božije lice puno razumevanja i ljubavi.

Božija vizija za tebe jeste da živiš život onako kako ga On živi! Bog te voli i želi da ti pruži najveći kvalitet života koji se da zamisliti.

Ne, ne drugorazredan vid postojanja negde tamo na Zemlji, već život najvećeg zamislivog kvaliteta, ovde i u večnosti sa Njim! To je ono što Bog želi da posedujemo. Najbolje!

Iz ovog razloga On omogućava postojanje crkvenih porodica u kojima možemo da doživimo pripadnost. Zbog ovog On uručuje svakom od nas naročite darove i talente, kako bismo mogli da živimo život u punini. Začuđujuće je što je upravo iz ovog razloga On zainteresovan za to šta radiš, kada to radiš i na koji se način odnosiš prema Njemu. Bog ne želi da se išta ispreči na putu vašem prijateljstvu. On pogotovo ne želi da imamo išta sa bilo čim što nanosi štetu ili bol. On je poput oca punog ljubavi ili dobrog velikog brata. On je neko ko te toliko voli da se uvek stara za tebe.

Kada te je sazdao, On je obezbedio naročite talente i sposobnosti koji će ti pomoći da postaneš jedinstveno vredan pojedinac. To mogu biti tvoje sposobnosti poučavanja, tvoja ljubav prema drugima ili tvoje sposobnosti vođe. Istovremeno, koji god da si dar primio, Bog je takođe obezbedio svu energiju i mudrost koji su ti neophodni da bi mogao da ih na dobar način upotrebiš.

Usput budi rečeno, ono što Bog oseća prema smrti deo je života ispunjenog kvalitetom koji On nudi. Kada smrt pogodi Hristovog sledbenika, to nije uzrok nikakvog straha. Ne zaboravi, Isus je porazio smrt na Golgoti i podario nam slobodu od smrti. Prema tome groblja su puna Božijih sledbenika koji se nalaze u “mirnoj pauzi pred vaskrsenje”. Tačno je, oni jesu mrtvi, ali ta smrt nema nikakvu moć nad njihovom budućnošću. Isus dolazi da ih odvede (zajedno sa onima među nama koji su još u životu) KUĆI! Smrt je skoro kao zimsko obećanje proleća.

Vera adventista sedmog dana u danas i u budućnost proizilazi iz toga što se ovaj život doživljava kao život “preplavljen” nadom!

Zato što je ljubav ključni aspekt Njegovog karaktera, Bog je takođe ispunjen željom da daje. Pre nego što i završimo sa riječima “Hvala Ti”, On je već prezauzet slanjem novih blagoslova.

U Božjem srcu nalazi se mesto koje možeš da doživiš kao dom. Bog te voli i želi da provede vreme sa tobom lično, nasamo, kao što to čine dva bliska prijatelja.

Zato što ste Bog i ti prijatelji, provešćete vreme onako kako ga prijatelji provode. Svako jutro razmenićete “Zdravo!” i zagrljaj i razgovor o tome kako biste mogli da zajedno ukoračite u događaje koje dan donosi. Tokom dana razgovaraćeš sa Njim o tome kako se osećaš. Smejaćeš se s Njim radosno i bolovaćeš s Njim tuge i rane. Prijatno je biti Božiji prijatelj, imati priliku da se udobno ušuškaš u sigurnost vašeg odnosa. Uvek možeš sa punim poverenjem očekivati da će On dobro postupati s tobom, zato što te voli.

Sedmi dan subota je izvanredno naročit deo ovog odnosa. Biblija, od 1. Mojsijeve sve do Otkrivenja, opisuje sedmi dan Subotu kao jedan dan koji je Bog izdvojio za pojačano druženje sa svojim narodom. Bog je taj dan nazvao “Šabat” i pozvao nas da ga provedemo s Njim. “Sećaj se sedmog dana”, kaže On, “da ga svetkuješ”. Šabat predstavlja jedan celi dan namenjen produbljivanju našeg prijateljstva sa Stvoriteljem svemira! Dan u kojem smo zajedno, Isus s nama i mi sa Isusom.

Postoji još jedna velika istina vezana za prijateljstvo sa Bogom. Ono ne završava na groblju, zato što Bog planira povratak kući bolji od svega što možemo i da sanjamo. Povratak kući ispunjen anđelima, muzikom, Isusom i vaskrsenjima! On je obećao onima koji su Njegovi sledbenici, onima koji su prihvatili ponudu Njegove ljubavi koja preokreće život, mesto doma koje on naziva Nebom. To je mesto gde će naše prijateljstvo moći da nastavi da raste zauvek, beksrajno, u oduševljenju!

Bog poseduje porodični album i tvoja je fotografija u njemu. Bog te voli i ima plan za tvoj život.

Božja ljubav tiče se tebe. Lično.

Bog te je načinio i ima veoma poseban plan za tvoj život. To je plan koji će te ispuniti nadom, ljubavlju, mirom i aktivnošću. Ustvari, kada je Hristos na krstu platio kaznu za naš grijeh, to Mu je dalo pravo da polaže pravo na nas kao na svoje. Poslijedica je što možeš da doživiš Njegovu ljubav i neprocenjivo spasenje besplatno i potpuno bez ikakvih ograničenja.

Usput budi rečeno, fotografije svih ljudskih bića ispunjavaju taj album: Nepalaca, Brazilaca, Nigerijaca, Jupika, Njemaca, ljudi iz svake nacije, kulture, različitog životnog iskustva, žena i muškaraca, svih boja kose i veličina stopala. U Božijim očima svi su podjednako “deca Cara”!

Spasenje? Bog čisti sve naše grehe i zamenjuje ih svojom dobrotom. Mi ne moramo da budemo “dobri” za Njega da bi nas On prihvatio. Ipak, mi moramo da prihvatimo Njegovo obećanje i dopustimo Mu da očisti sve što je neprijatelj ostavio u nama. Tada počinjemo da doživljavamo preobražavajuću moć Njegove ljubavi. To je nalik gigantskom ratu: jedna strana koja nas vuče prema ispraznom zadovoljstvu i uništenju, i Bog koji nas nagoni da prihvatimo Njegovu ponudu mira i svrhe.

Ne zaboravi, Isus je već dobio rat. On je pobjednik! Mi proslavljamo Njegovu pobedu u svojim životima učestvovanjem u Gospodnjoj Večeri. Ovaj duhovni obrok uključuje tri simbola:

  • Pranje nogu (što simboliše našu odlučnost da volimo druge onako kao što Isus voli nas),
  • Hleb (“Hleb koji ću ja dati telo je moje”, Isus je rekao, “koje ću dati za život sveta”, Jovan 6,51), i
  • Vino tj. grožđani sok (“Koji jede moje telo i pije moju krv ima život večni.” Jovan 6,54).

Da bi nam pomogao da razumemo kako Bog može da nas preobrazi u svoju decu, Isus je za nas osmislio obred krštenja. Krštenje simboliše umiranje sebi i oživljavanje u Isusu. Adventisti sedmog dana praktikuju krštenje potpunog uranjanja u vodu (nasuprot škropljenjem) zato što potpunim zagnjurivanjem u vodu simbolički objavljujemo da nas je Božija blagodat u celosti ispunila Njegovim novim životom za budućnost. Kroz krštenje mi smo istinski nanovo rođeni u Isusu.

Večni život, mir, svrha, oproštenje, preobražavajuća blagodat, nada: Sve što On obećava jeste naše, zato što On to nudi i što je pokazao da Mu možemo verovati da će učiniti upravo ono što obećava. Prihvati Njegove darove, i istog trenutka postaješ aktivni deo Njegove porodice, i On, oduševljen, postaje deo tvoje.

Adventisti prihvataju Bibliju (Sveto Pismo) kao svoje jedino Veruju i smatraju iznesena temeljna verovanja izrazom učenja Svetog pisma. Ova verovanja, ovde izložena, sačinjavaju crkveno shvatanje i izražavanje učenja Pisma. Revizija ovako izraženih verovanja moguća je na nekom zasedanju Generalne konferencije kada Sveti Duh povede Crkvu do potpunijeg razumevanja biblijske istine ili pronađe bolji jezik da izrazi učenje svete Božje riječi.