Nedavno sam pročitao nešto veoma zanimljivo o fotografiji. Jedan iskusan i poznati fotograf kaže da je fotografija za razliku od ogledala tačan prikaz ljudskog lica. Svi ste iskusili jutarnju žurbu spremanja pred ogledalom. Ovaj fotograf kaže da ogledalo nikada ne može verno da odražava naš lik jer smo tu pred njim u stalnom pokretu. U žurbi pripremanja, dok se umivamo, češljamo kosu, peremo zube mi smo u stalnom pokretu. Zanimljivo je, kaže ovaj fotograf, da većina ljudi zbog stalnog pomeranja pred ogledalom ne može da vidi svoje lice sa najsitnijim detaljima i manama koje ima. Tek na fotografiji te mane se vide. Tek kada se lice u potpunosti smiri vide se i najsitniji detalji lica. Zato se, kaže fotograf, mnogi ljudi iznenade kada im dam verne fotografije jer su primetili da imaju malo duži nos, možda jedno oko malo manje ili da im je jedna ivica usta malo viša od druge. Zbog aktivnih pokreta pred ogledalom ovi detalji ostaju neprimetni, međutim kada se čovek smiri pred foto-aparatom ove mane se primete.
Svakoga dana mi imamo pred sobom ogledalo Hristovog karaktera. Međutim, vrlo često nas tempo života nagoni da ne možemo da primetimo mane našeg karaktera. Mi se toliko pomeramo pred tim ogledalom da jednostavno nismo u stanju da primenimo detalje na koje nam Hristos ukazuje. Ono što Bog čini kako bi rešio ovaj problem jeste da napravi jednu fotografiju našeg pravog stanja. Onda kada se smirimo, kada prestanemo da jurimo i žurimo, u tišini našeg boravka sa Bogom on nam ukazuje na tu fotografiju koja nas realno prikazuje. Ona nam tek pokazuje ko smo mi zaista. Mi se često bunimo protiv te fotografije i ne želimo da priznamo da je ona verno napravljena ali mane i nedostaci se vide i oni su očigledni. Bog, u svojoj milosti, čini da prepoznamo te mane i da se okrenemo njemu licem k licu kako bi mogao da nas očisti, preobrazi, pripremi za vaskrsenje...
Kada nam Bog pokaže našu fotografiju nemojmo, dakle, bežati od njega. Koliko god da izgleda grozno, možemo saznati da imamo strašne duhovne mane, iako radimo u delu za Gospoda. Možemo se neprijatno iznenaditi kada nam Gospod pokaže te najsitnije detalje našeg “duhovnog lica”. Možemo negodovati do te mere da jednostavno želimo da pocepamo fotografiju i okrenemo leđa Bogu. Možemo gunđati na Njega, na naše bližnje, na sebe samog, ali postoji samo jedno rešenje problema: okretanje ka Bogu licem k licu.
Hajde da vidimo šta Biblija kaže o ovom problemu?
Jeremija 18, 13-17 – zabezeknut otpadom i neverom Izrailja Bog kaže: okrenuću im leđa a ne lice. Kako je ovo strašno stanje koje je opisano u Bibliji! Ne postoji ništa gore nego kada Bog lično, Tvorac neba i zemlje, jedina nada čoveka u spasenje okrene leđa čoveku a ne lice. Nešto mnogo dublje je uzrokovalo ovo okretanje leđa od Izrailja nego samo običan greh. Izrailj nije ušao samo u stanje otpada zbog idolopoklonstva nego zbog licemerja ili dvoličnosti (vidi Jeremija 9, 1—5). Ljudi nisu mogli da okrenu jedan drugome lice, nego su u istini okretali leđa.
Uzrok svemu ovome je ono što piše u Jeremiji 2, 27-28: “...jer mi okrenuše leđa a ne lice; a kad su u nevolji govore: ustani, izbavi nas...” Ovde je opisan vrhunac Izrailjskog otpada. Oni su potpuno okrenuli leđa svom Bogu a još uvek se pozivaju da ih On izbavi kada su u nevolji. Ovo je bila najveća uvreda za Boga koji je bio ne samo Bog izbavljenja nego i Bog spasenja i Bog ljubavi koju je Izrailj otvoreno odbacio.
Bog ljubavi je od samog početka želeo da razgovara sa čovekom licem k licu. Na žalost, zbog pada čoveka u greh to je postalo nemoguće. Pa ipak, postojali su izuzeci kao što su npr. Mojsije (5. Moj 34, 10). Kada je nekog obasjalo Božje lice on sam je sijao (poput Mojsija u 2. Moj 34, 29). U 4. Moj 6, 25-26, u poznatom blagoslovu, je opisano šta u stvari znači kada nekog obasja Božje lice (to uključuje milost, mir, blagoslove). Sve ovo, milost, mir, blagoslovi za čoveka se ostvarilo u licu Isusa Hrista. U licu Hrista koji se rodio u štali, u licu Hrista koji je učio i isceljivao ljude, u licu Hrista koji je krvario pred Jevrejima i pred Pilatom, u licu Hrista koji je bio proboden na krstu, u licu Hrista koji je ustao u slavi iz mrtvih, u licu Hrista koji posreduje u nebeskoj svetinji za nas sada, u licu Hrista koji će kao Car doći da zavlada zemljom prepoznajemo lice Božje koje donosi milost, mir, duhovno i fizičko zdravlje, sve blagoslove ovog života i onog koji će doći.
Koliko onda zaista treba da težimo tom licu... Koliko treba svaki napor da uložimo da to lice ne izgubimo iz vida, ili da ne okrenemo čak leđa Bogu svojim upornim ostajanjem u grehu, dvoličnošću, duhovnom tvrdoglavošću...
Božje lice, kada mu se u potpunosti okrenemo u veri i pokajanju, donosi odmor (Dela 3, 19). Ovaj odmor uključuje sve one blagoslove o kojima smo pričali, milost, mir itd.
Postoji jedan dobar primer u NZ čoveka koji je, zato što je svoje lice usmerio na lice Hristovo, sam sijao u pravdi i svetosti (čitajmo Dela 6, 15 – Njegovo lice je bilo kao lice anđela, sjajno da je bilo teško u njega pogledati... zašto? Jer je Stefan pun Duha i vere gledao na Hristovo lice – On je gledao na nebo, na slavu Božju, na Isusa).
A šta se dešava kada neko gleda na slavu Božju u licu Isusa Hrista. U 2. Korinćanima 3, 18: “Mi pak svi koji otkrivena lica gledamo slavu Gospodnju, preobražavomo se u to isto lice iz slave u slavu, kao od Gospodnjeg Duha”. Tekst kaže da ne samo da možemo da već danas gledamo Hrista licem k licu (u Duhu Svetom) nego da možemo imati Njegovo lice, obličje. To je doživeo Stefan, to možemo doživeti i mi.
Šta znači imati Hristovo lice? To znači biti u potpunosti otvoren prema Božjem licu i prema licima naših bližnjih. To znači bežati od licemerja i greha kako prema Bogu tako i prema ljudima. Hristos je otvoreno gledao Boga i ljude u lice, samo u Njemu i mi to možemo.
Kako je u Bibliji opisana misija Jovana Krstitelja (kao i misija ostatka): “...prorok najvišega, jer ćeš ići napred pred licem Gospodnjim da Mu pripraviš put” (Luka 1, 76). Naša misija je da u ovaj mrak u svetu idemo napred pred svetlošću lica Gospodnjeg.
Otkrivenje 1, 16 kaže da je Hristovo lice kao Sunce kada sija u sili svojoj.
Za sada nepristupačno smrtnom oku to lice će postati centralno lice na novoj zemlji: “I gledaće lice Njegovo...” (Otkrivenje 22, 4).
“Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu, sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat (licem k licu)” (1. Korinćanima 13, 12).
I sledeći put kada nam Gospod, u pauzi naše svakodnevne trke, pokaže vernu fotografiju našeg lica, nemojmo mu okretati leđa (jer je to smrt), nemojmo cepati fotografiju. Okrenimo mu upravo to lice koje imamo, sa manama, nedostacima, slabostima... On ga neće odbaciti, On će učiniti sve da ga preobrazi u Hristovo lice jer jedino preobraženo lice u Hristu može videti Božje lice u večnosti. On želi da već danas sa nama razgovara licem k licu...